Memoari jedne veshtice

... tezak je ovaj zivot kad su ti rodjaci rasuti po svetu (to sto vise i nisu neki rodjaci nije bitno) i kada krenu da sire Bozicni duh, svako po svom kalendaru. Povrh svega, tu je i internet koji siri isti.
A ja se u periodu od 1.decembra do 18.februara osecam najlepse. Svi negde zure, svi nesto rade, svi imaju neki razlog da jedu i piju do iznemoglosti, svi se vole... I ta pozitivna energija predje malo i na mene iako ja za sebe pozitiva imam sasvim dovoljno.
Sinoc je bio Deda Mraz sa Uskom, Duskom, Miskom i ekipom... Grad pun dece, okicen, Igracke na sve strane (akcija Coca-Cole za decu u domovima) i svi se smeju i svi su srecni...
I svi zaboravise na momenat na grip, krizu, posao ujutru, finansijske izvestaje, godisnje izvestaje...
Pasose, izvode, rokove...
I SVI SE VOLE!!!
Jutros to primetih u posti. Taj duh. Penzioneri dosli po penzije (mnogo njih) a mi 'mladinci da platimo sta ko ima. Ja sam sa uplatnicom na kojoj je iznos bio malih 100 dinara, cekala i cekala i cekala, i gomili baba sa osmehom pokazivala gde da se potpisu (inace na sluzbenike duh nema uticaja ipak) i stajala u posti sat ipo. I mladji i od mene i oni malo stariji... I na ulici svi nasmeseni, i po radnjama svi ljubazni...
I kuci se maknuo klimaks i uselio pozitivas. Deca trckaraju okolo, smeju se igraju... Svako svakog cuva, slusa, postuje, pomaze i razume...
I ove godine ponovo pozeleh (mozda malo ranije) da me drzi ovaj duh dok ne dodje sledeci ovakav da me uzme...